I tako, posle 8. marta, deveti...
U šali mi drugarica juče pošalje poruku: ''Srećan 8. mart''. Lepo me je nasmejala.
Ulazim u banku, a službenica mi sruči u facu: ''Srećan 8. mart, imate dve hiljade na računu''. Ja se namrštim. Samo sam došla po novac koji nemam, a ona mi prodaje jeftine fraze.
Poslednjih dana kud god se okrenem nekakve saksije blenu u mene sa trotoara. Ne mogu ni normalno da prođem, a da se ne štrecam da ću da polomim nešto (a onda moram i da ga platim, jelte). Gomila nekog jeftinog cveća (znate ono puno buba koje vam, čim ga donesete kući, okupiraju dom).
U
Novostima čitava strana posvećena lošem položaju žena u Srbiji. Gomila
statističkih podataka – koliko žena mlate muževi, koliko njih puši, koliko su
njihove plate (ukoliko uopšte rade) manje od plata njihovih muževa. Šta tačno
znače te brojke? Tekst prate slike žena koje se bore za ravnopravnost. Pitajte
Novosti zašto slike žena u njihovom listu čine najčešće jednocifren postotak
ukupnog broja slika (ne računamo u suštini ponižavajuće stereotipne slike žena
koje se vezuju isključivo za zabavne strane koje ne zahtevaju naročit umni
napor – estradu i sport). Kao da su učinili veliki korak time što su ubacili
slike dve žene jednog dana u godini. I sad su borci za žene na Dan žena. Ma,
čarobno, nema šta.
Kako se ljudi ne smore od takvih rutina? Svake godine ista priča: obojene ruže,
karmini i lakovi za nokte sumnjivog kvaliteta, čudni umetnički (!) predmeti od
zarđalog lima, pravljeni u milion primeraka. Date dvesta dinara i nosite
skalameriju mami / ćerki / sestri / devojci. Nemojte me shvatiti pogrešno – i
da date dvesta hiljada dinara za poklon, čemu to?
I nekako mi se čini da najčešće poklanjaju oni koji se osećaju krivim. Primera radi, jednoj maminoj prijateljici ćerka je kupila zlatno lanče za Osmi mart. Inače, ta ćerka ju je tukla od kad je napunila petnaest godina, redovno joj preti da će da je umlati do smrti, neprestano je ucenjuje. Toliko o poklonima i čistoj savesti.
Dosadan mi je onaj izlizani komentar – žene treba poštovati stalno, nije dovoljno posvetiti im jedan dan u godini. Nije stvar u tome. Zašto se to ponavlja, kada je logično da se podrazumeva da se svako ljudsko biće poštuje onoliko koliko to zaslužuje, bez obzira na pol? Zašto uopšte praviti instituciju od žene? To je već ponižavanje. Od žene se očekuje da prihvati osmomartovski poklon sa ženstvenim smeškom, ili da ga ljutito odbije ako je feministički nastrojena. Zašto se uopšte očekuje poklon i nekakva reakcija? Je li teško razumeti da je to običan dan koji se ne odnosi ni na šta posebno? Svaka rekacija je suvišna.
I ova moja reakcija je u suštini ne-reakcija:). Ja slavim Sedmi mart, suprotnost Osmom martu. A vi? Možda ima i onih koji slave Deveti mart. Srećni martovi svima (onima koji slave)!
