I tako, posle 8. marta, deveti...
U
šali mi drugarica juče pošalje poruku: ''Srećan 8. mart''. Lepo me je
nasmejala.
Ulazim
u banku, a službenica mi sruči u facu: ''Srećan 8. mart, imate dve hiljade na
računu''. Ja se namrštim. Samo sam došla po novac koji nemam, a ona mi prodaje
jeftine fraze.
Poslednjih
dana kud god se okrenem nekakve saksije blenu u mene sa trotoara. Ne mogu ni
normalno da prođem, a da se ne štrecam da ću da polomim nešto (a onda moram i
da ga platim, jelte). Gomila nekog jeftinog cveća (znate ono puno buba koje
vam, čim ga donesete kući, okupiraju dom).
U
Novostima čitava strana posvećena lošem položaju žena u Srbiji. Gomila
statističkih podataka – koliko žena mlate muževi, koliko njih puši, koliko su
njihove plate (ukoliko uopšte rade) manje od plata njihovih muževa. Šta tačno
znače te brojke? Tekst prate slike žena koje se bore za ravnopravnost. Pitajte
Novosti zašto slike žena u njihovom listu čine najčešće jednocifren postotak
ukupnog broja slika (ne računamo u suštini ponižavajuće stereotipne slike žena
koje se vezuju isključivo za zabavne strane koje ne zahtevaju naročit umni
napor – estradu i sport). Kao da su učinili veliki korak time što su ubacili
slike dve žene jednog dana u godini. I sad su borci za žene na Dan žena. Ma,
čarobno, nema šta.
Kako se ljudi ne smore od takvih rutina? Svake godine ista priča: obojene ruže,
karmini i lakovi za nokte sumnjivog kvaliteta, čudni umetnički (!) predmeti od
zarđalog lima, pravljeni u milion primeraka. Date dvesta dinara i nosite
skalameriju mami / ćerki / sestri / devojci. Nemojte me shvatiti pogrešno – i
da date dvesta hiljada dinara za poklon, čemu to?
I
nekako mi se čini da najčešće poklanjaju oni koji se osećaju krivim. Primera
radi, jednoj maminoj prijateljici ćerka je kupila zlatno lanče za Osmi mart.
Inače, ta ćerka ju je tukla od kad je napunila petnaest godina, redovno joj preti da će da je umlati do smrti, neprestano je ucenjuje. Toliko o
poklonima i čistoj savesti.
Dosadan
mi je onaj izlizani komentar – žene treba poštovati stalno, nije dovoljno
posvetiti im jedan dan u godini. Nije stvar u tome. Zašto se to ponavlja, kada
je logično da se podrazumeva da se svako ljudsko biće poštuje onoliko koliko to
zaslužuje, bez obzira na pol? Zašto uopšte praviti instituciju od žene? To je
već ponižavanje. Od žene se očekuje da prihvati osmomartovski poklon sa
ženstvenim smeškom, ili da ga ljutito odbije ako je feministički nastrojena.
Zašto se uopšte očekuje poklon i nekakva reakcija? Je li teško razumeti da je
to običan dan koji se ne odnosi ni na šta posebno? Svaka rekacija je suvišna.
I
ova moja reakcija je u suštini ne-reakcija:). Ja slavim Sedmi mart, suprotnost
Osmom martu. A vi? Možda ima i onih koji slave Deveti mart. Srećni martovi
svima (onima koji slave)!
- Oda buvljaku -
Koliko ste puta čuli ljude da govore kako su
kupili majicu ili džemper kod Kineza, a da se majica posle prvog pranja
raspala, a džemper rasparao? Čula sam i priče da su ljudi dobijali osip od
kineske sintetičke garderobe. U ovom fazonu:
Pa, dragi moji, mislim da je problem u vama. Ja svu odeću kupujem kod
Kineza, plus razne drangulije – nakit, tašne, lampe i sl. I NIKAD mi se nije
desilo da mi se nešto raspadne. Neke torbe mi traju već sedam, osam godina. Od
dvadesetak pari kineskih farmerki, dva para su malo izbledela, a nosim ih i po nekih
pet godina. U mom ormaru ima i farmerki iz doba Miloševića, zdrave su i čitave,
mada malo skraćene i pretvorene u letnje pantalonice, jer sam ih prerasla.
Žale se i kako kineska odeća neretko smrdi. Pa, pobogu, jeste li vi čuli da
se odeća opere pre nego što se prvi put obuče?
Sintetiku vrlo retko kupujem, jedino kad mi se nešto baaaš dopadne,
uglavnom kupujem svilene, vunene, pamučne i lanene stvarčice, i upravo zato
postoji etiketa, a i sintetika se prepozna na tri kilometra. Ako od sintetike
dobijate osip, što je kupujete? Eno na desetine treš majica od poliestera u
Zari, pa ne čujem da se neko buni. Valjda se, kada date tri hiljade za lošu
majicu, osećate vrednije, pa vam i majica izgleda bolje nego što zapravo jeste.
Kupujem i SQMY baterije (četiri komada 30 din 
). Evo, ovo kucam, na
tastaturi u koju su pre godinu dana ubačene dve baterije ove prestižne kineske
marke 
. Baterije Duracell i Panasonic bi jedva izdržale po dva, dva i po
meseca.
Suština je da mi je muka od tog odvratnog snobizma. Devedeset odsto odeće u
domaćim buticima kupljeno je kod Kineza. Zašto da se pretvaramo? Kod Kineza ima
itekako kvalitetne robe, samo je treba pronaći.
Dakle, ili vi,
kritičari naših komšija Čajniza, ne umete da kupite garderobu, ili joj radite
neke jako čudne stvari, pa se ona raspadne čim je uzmete u ruke. Ja vas pitam -
ko je ovde lud?
SUDIJE OBLAČE TOGE
''Strogi i jasno propisani evropski standardi
u odevanju i ponašanju neće mimoići ni srpsko pravosuđe'' – kažu Novosti. Naše
sudije će početi da nose toge, najverovatnije u bojama zastave.
Prva reakcija – žestok smeh. Potom se čovek zamisli,
o čemu li oni razmišljaju? Od silnih uslova koje treba da ispunimo da bismo
postali članovi izvikane i oslabljene EU, mi se uhvatili za sudijske toge. Kao
da već i bez toga sudstvo ne izgleda dovoljno tragikomično.
Toge – valjda bi trebalo da nam pokažu kako su
sudije drugačije od nas, ne-togiranih ljudi (a mi i dalje ne smemo u sud da
uđemo u sandalama, šorcu ili farmerkama, makar napolju cvileo asfalt od
vrućine).
Toge bi trebalo da im daju dozu ozbiljnosti i
neutralnosti. A našem čoveku je vrlo teško da oseti tu neutralnost, kad se,
primera radi, u jednom beogradskom opštinskom sudu, čini sve kako bi se zakon
izbegao. Službenici utiču na sudije da puste njihove rođake ''na uslovnu, ta
sirotanu je prvi put da zgazi nekog'', uz obećanje ''da neće više da vozi
pijan, majke mi''. A ovaj oštećeni je već zgažen, tako da njemu neće ništa
pomoći ako optuženi odleži malo. I sve je to tamo potpuno normalno. Oni se vama
čude ako začuđeno posmatrate celu šaradu, dok mislite o PRAVOsudnom sistemu i
prečasnom sudiji.
Ali ne, mi razmišljamo o togama.
Mislim, ne živim ni ja u Zemlji čuda, ali zar
je toliko teško očekivati neki minimum odgovornosti?
Ali ne, mi razmišljamo o togama.
Neki bi sociolozi rekli da se kod ljudi koji
nose uniforme povećava osećaj odgovornosti (sistem nadziranja). Setimo se skoro
uvedenog pravila da vozači vozila gradskog prevoza moraju da nose odela, s
poželjnom kravatom. Ali i dalje se dešavaju saobraćajne nesreće, a neretko
čitamo u novinama kako gnevni vozač mlati i psuje putnike. Dakle, misija
''Uniforma'' neuspešna, molimo promenite strategiju i pokušajte ponovo.
I otkud ta reč, uostalom – toga? Znam otkud,
ali, priznajte - bila počasna ili ne - zvuči idiotski. Toga, toga, toga. Ali,
toge će nas izbaviti i ojačati naš pravosudni sistem u borbi protiv korupcije
(ono ''malo korupcije i nepotizma'' što još ponegde preživa).
Ali ne, mi razmišljamo o togama. I koje će
boje da nas najbolje predstavljaju.
A, ako već ne postoje ilegalne toge, da
pokušamo s nevidljivim? Izgledaće manje apsurdno.
A vi, jeste li za jednu togu pre ručka?
